Polje sila

29/05/2010

Svaka sličnost sa stvarnim ličnostima, događajima, mislima i naglas izgovorenim rečima, raširenim nozdrvama i zenicama, ubrzanim pulsevima i disanjem, naelektrisanim kičmenim stubovima i jagodicama prstiju — nedostižna je. stoga neću ni pokušati da je postignem.
– – –

Arhitektura, koja je stvar plastične emocije, mora, u svome delokrugu takođe početi od početka i upotrebiti elemente kadre da uzbude naša čula, da ispune naše vizuelne želje, i da ih izloži na takav način da nas njihovo viđenje našim očima uzbudi, dirne svojom tananošću ili surovošću, bukom ili smirenošću, ravnodušnošću ili zainteresovanošću; ti elementi su plastični elementi, forme koje naše oči jasno vide, koje naš duh odmerava. Te prvobitne ili prefinjene forme, gipke ili surove, deluju fiziološki na naša čula (lopta, kocka, valjak, horizontala, vertikala, povijena linija itd.) i potresaju ih. Pošto smo dirnuti, mi smo u stanju da primimo i nešto više od naših grubih osećaja; tako će se roditi izvesni odnosi koji deluju na našu svest i dovode nas u stanje uživanja (slaganje sa zakonima svemira koji upravljaju nama i kojima su podređeni svi naši postupci) pri čemu se čovek u potpunosti predaje svojim naklonostima, za sećanje, za ispitivanje, za rasuđivanje, za stvaranje.
[…]
Biće nam najzad prijatno da govorimo o arhitekturi posle tolikih silosa, fabrika, mašina i oblakodera. ARHITEKTURA je stvar umetnosti, fenomen emocije, izvan pitanja građenja. Građenju je cilj da građevina izdrži, arhitektura treba da uzbudi. Arhitektura uzbuđuje kad njeno delo odzvanja u nama na dijapazonu svemira čijim smo zakonima podvrgnuti, koje priznajemo i kojima se divimo.

Le Korbizije, Ka pravoj arhitekturi, Građevinska knjiga, Beograd, 2006, str. 7–9.

– – –

Uspinjem se ispred nje jer bi mi bilo glupo da je obrnuto. Ona zna s koje strane najviše volim da je gledam — njen vitki struk i zanosne bokove, njeno lice pod tupim uglom. Ne moram to da ističem u svakoj situaciji. Ionako je mračno kao u oknu napuštenog rudnika. Uzalud bih pokušavao da je sagledam u retkim i slabašnim snopovima električnog svetla koje se probija kroz armirano staklo prozora. Dok kružimo naviše betonskim stepeništem neobrađenih gazišta, ona me čvrsto drži za zglavak šake. Napredujemo polako, dišemo teško, a koraci nam poizvode zvuk bliži zujanju no zvonjavi.

— Severe, — zausti da kaže nešto, ali već na zvuk prvog sloga moga imena iznad nas se prolomi prasak. Njen krik me odbaci u stranu, stopalo mi ne pronađe oslonac, a rame zabije u sirovi betonski zid. Iz tmine iznad nas poče da se razaznaje lepet krila i preplašeno gugutanje.
— Jebeni golubovi!
— Znam. I meni je ovo prvi put da me prebije par ptica. — Istežem ruku i usta, a oči grčim u navali bola. — Ne bismo mogli ni poštenu supu od njih da napravimo, koliko su bedni. Umr’o sam od straha.
— Mene ovde više plaše nežive stvari. Sva ova mašinerija koja čeka početak prve smene… Uh… Ima nečeg jezivog u tim cevčugama. Idem ja napred.

Povlači me unatrag i koristi me kao rašlje praćke. Odapinje se pokraj mene, uspinjući se za po dva visoka stepenika. To volim kod nje. Samo na trenutak je ranjiva. Već u narednom grabi u susret dubokom mraku, nepredvidivom ptičjem neprijatelju i ograničenjima sopstvene kondicije.

— Moja komanda izvršna: ubrzanim korakom napred, druže Se-ve-re! — ime mi je isprekidano njenim ubrzanim dahtanjem.
— Pratim vas, drugarice vodnice. Za vas i u vatru i u vodu! — ubrzavam i ja.

Stegnuti mišići butina i listova iznose nas na poslednji, osmi sprat. Zastajemo na trenutak, u pokušaju da rekonstruišemo uputstvo koje smo dobili od noćnog čuvara. Oprezno zakoračujem ulevo i očekujem da oči, već priviknute na mrak, prepoznaju izlaz. Iva polazi za mnom. Pod stopalima nam se razmiču čestice za koje ne znamo jesu li prašina ili brašno. Stupamo ka izvoru lakog strujanja vazduha. Hvatam kvaku teških metalnih vrata i, uz otpor materijala koji retko radi, otvaram nam put iz betonskog serkofaga silosa. Izlazimo na terasu.
– – –

Iako je već maj, noć je izrazito hladna. Danima nas protresa odjek neke nesmirene jeseni, uporna kiša koju nam, poput grubo tkane sive zavese, vetar zabacuje u lice. Izgleda da je tome, ipak, došao kraj. Vazduh jedva da se kreće po pozadini očišćenoj od oblaka. Kako bi nas podsetila da još nismo sasvim zašli na bezbedno tlo proleća, hladnoća prepoznaje mesta na našim telima mokra od znoja i privija se uz njih. U dubini pod nama klizi nabrekli Dunav. Zaustavljam disanje i kao da mogu da ga čujem. Udaljeni, smirujući huk vuče me ka ogradi.

Iva zastaje u središtu terase, gde se izdiže neka čvrsta senka neuhvatljivog oblika. Ona spušta ruku na nepoznati predmet i povlači njome po tamnom obličju. Potom vadi kutiju cigareta iz džepa, pa iz kutije cigaretu, koju uzima između prsta i drugog prsta i primiče usnama. Upaljač u njenoj ruci za mene je tek nagli bljesak, pa još jedan, koji nastavlja da osvetljava njeno lice, od nosa naniže. Taj prekratki morzeov signal gasne u noći, a za njim ostaje da se žari vrh Ivine cigarete. Pa ipak, ona još jednom proizvodi plamen i prinosi ga predmetu pred sobom.

— Severe, nećeš verovati!
— U šta?
— Dođi da upoznaš svog imenjaka.

Prilazim joj i saginjem se do mesta koje osvetljava upaljačem. Tamo je metalna pločica koja nosi znak u vidu elektromotora. I stvarno, pored njega stoji moje ime.

— Severe, ovo je… Sever.
— Drago mi je.
— I njemu je. Osećam to pod dlanom.

I ja spuštam šaku na čelično kućište elektromotora. U njemu je koncentrisana sva hladnoća ove noći.

— Draga, moram da ti kažem… Nas dvojica nismo tek puki imenjaci.
— Zar je moguće da se već poznajete?
— Znaš li odakle je moj tata?
— Rekao si da je iz Slavonije.
— Dobro, tamo je rođen. Ali gde je odrastao?
— U Subotici?
— Tako je. Vidiš, kad je završio fakultet, vratio se u Suboticu i zaposlio se u fabrici…
— Sever!
— Da.
— Ne! Čekaj… Nemoj mi reći da si ime dobio po fabrici?!
— Obnova, izgradnja, elektrifikacija i industrijalizacija… Zaklopite usta, šokirana mlada damo. Znam da vam je strano ushićenje s kojim je radni narod diljem naše nekadašnje domovine doprinosio neprekidnom razvitku socijalističke stvarnosti.
— U, je!
— Strana vam je, vidim, i leksika, a ne možete se podičiti ni elokvencijom.
— Mrcino! Čekaj, stvarno? Pitao si ga i on ti je bez blama priznao da te je nazvao po svom prvom radnom mestu? Uh. Dobro je da ti ćale nije, ne znam, mesar.
— Ili ginekolog.
— Užas.
— Ne brini. Nije to bila njegova ideja. Zapravo, ime je odabrala moja majka.
— Da se dodvori ocu?
— Da bi u svakom trenutku svog života umela da se orijentiše. Kada znaš gde je Sever, ostalo je lako. Stvar dedukcije.
— Raznežiću se.
— To i jeste bila ideja.

Na to podiže pogled ka meni i primiče se. Prinosi cigaretu usnama i povlači dugi, dugi dim. Zažarena tačka među nama narasta i osvetljava nas dovoljno da već u narednom trenutku, kada se tmina vrati na mesta odakle je bila isterana, naše oči pamte crte naspramnog lica. Dim iz spaljenog duvana uvlači mi se u nozdrve i zapliće u trepavice, pomešan s njenim mirisom. Moje telo namah reaguje i pitam se koji od ta dva sastojka je presudio. Podižem ruku i oduzimam Ivi cigaretu. Slabo je vidim, ali sam siguran da se namrštila. Okrećem glavu blago ustranu i uzimam filter u usta. Četiri godine nisam imao to iskustvo.

— Dobrodošao kući, Severe, — kažem i udišem sve što mi kroz isprepletene vlati duvana navaljuje preko jezika.
— Ne smeš da pušiš! Toliko dugo si izdržao i…
— Evo, neću više. — Povlačim još jednom i, dok zadržavam dim u plućima, odbacujem opušak preko betonske ograde i trideset metara dubokog mraka, na ivicu moćne reke. — Dobro… Dosta odlaganja. Znaš zašto smo tu.
————————
(kraj prvog dela)
– – –
prvi deo priče „polje sila“ deo je rada le corbusier. not dead., izvednog na mikseru 2010. to je, ipak, ne čini manje samostalnom.

Tragovi mlaznjaka: granice kadra

31/10/2009

tragovimlaznjaka

Tragovi mlaznjaka

30/10/2009

Vidim: dva muškarca u trodelnim odelima. Zapravo, skinuli su sakoe, ali u prslucima i dalje izgledaju elegantno. Iza njih je sivi „ford eskort“ iz ’69. Zapravo, nije siv. Jasno se sećam njegove crvene boje, ali već trideset godina mogu da ga dodirnem samo na crno-beloj fotografiji. Kad se setim traga koji su naši dečački prsti ostavljali u tankoj naslazi prašine i sitnog peska sa severa na njegovi haubi, sivo sasvim odgovara. Siv i zrnast je moj doživljaj dok gledam likove svog dede i strica kako ozbiljni stoje ispred automobila finih linija. Ima nečega što se nazire u njihovim pogledima uperenim u istu tačku negde nisko na nebu, izvan kadra fotografije, nečega što otkriva nevidljivi procep između njih, nečega što može učiniti da, gledajući ih, pomislite da su savršeni stranci. Zamislite dva slučajna prolaznika koji su zastali jedan kraj drugoga baš kada se na nebu iznad njih rascvetala polarna svetlost. O takvoj hladnoći govorim. Aurora koja je oca i sina dovela na to mesto, ispred tog vozila, zida od gole opeke i krošanja dudova, verovatno je bio neki od dečijih rođendana. Sudeći prema tonalitetu sivih i zamoru koji se nazire na drveću prikazanom u drugom planu, dok ovo pokušava da ne ispusti svoje lišće na tlo, oktobar je — rođendan mome bratu. Već je popodnevni čas i prsluci su im verovatno napeti od obilnog porodičnog obeda. Oči su im ispražnjene i staklaste nakon kratkotrajnog okupljanja, tokom kojeg svi veruju da se novopronađena bliskost može održati i između vrtložnih tačaka već uspostavljene mehanike prema kojoj se susreti smenjuju: april, jul i oktobar.

Vidim: dva muškarca na fotografiji čija je emulzija granica između sveta živih i mrtvih. Pospani pogledi ova dva čoveka, čije smrti deli dvadeset godina, probijaju strelicama tu opnu i zabadaju se u nedogled negde u sivoplavom polju koje, samo na trenutak, ti svetovi dele. Kada se okrenem, vidim da za njihovim pogledima na nebu ostaju beličasti tragovi poput onih koje ostavljaju mlaznjaci. Kako počinje da se smrkava i stari automobil sprema za putovanje a rođaci za rastanak, ti se tragovi raspršuju, bele grudve od kojih su načinjeni razilaze se i utapaju u čisto, duboko sivilo.

– – –
Posvećeno Vojinu Dolinki (1937-2009)

Do trinaest (4/4)

18/09/2009

———————
13.00 (koda)
———————

Trinaesta pesma koju je sastav The Smiths snimio zove se „These Things Take Time“. Bila je namenjena za prvi album grupe. Prvobitno je snimljena u saradnji s producentom Troyem Tateom. The Smiths nisu bili zadovoljni Tateovim proizvodom i nanovo su snimili čitav album. Na njemu se „These Things Take Time“, ipak, nije našla.

Trinaesta pesma grupe The Smiths objavljena je kao b-strana singla What Difference Does It Make? u januaru 1984, isključivo na formatu od 12 inča. Taj snimak načinjen je u oktobru 1983 (dakle, pre 2 x 13 godina) u mančesterskom studiju Pluto. Producirao ga je John Porter.

Vidi: Simon Godard, The Smiths Songs That Saved Your Life, Reynolds & Hearn Ltd, Richmond, Surrey, 2006, str. 76.
— — —
These Things Take Time

My eyes have seen the glory of the sacred wunderkind
You took me behind a dis-used railway line
And said „I know a place where we can go
Where we are not known“
And you gave me something that I won’t forget too soon
But I can’t believe you’d ever care
And this is why you will never care
These things take time
I know that I’m
The most inept
That ever stepped

I’m spellbound, but a woman divides
And the hills are alive with celibate cries
But you know where you came from, you know where
You’re going and you know where you belong
You said I was ill, and you were not wrong
But I can’t believe you’d ever care
And this is why you will never care
These things take time
I know that I’m
The most inept
That ever stepped

Oh, the alcoholic afternoons
When we sat in your room
They meant more to me
Than any, than any living thing on earth
They had more worth
Than any living thing on earth
On earth, on earth, oh …

Vivid and in your prime
You will leave me behind
You will leave me behind

Do trinaest (3/4)

18/09/2009

Neću vas više zamarati — preostala dva dela priče stižu jedan za drugim, bez pauze.

———————————————
12.99 (srednji deo/middle 8)
———————————————

Sever Oktobrov dobro zna kako je kad se novembar spusti na mali grad. Nakon dva produžetka apsolventskog staža mogao bi za sebe reći da je apsolvirao tu oblast. Baš to mu prolazi kroz glavu dok gazi neravnim trotoarom neosvetljene ulice i počinje da se kikoće. Sigurno je tome više razlog stilska doskočica u njegovoj prethodnoj misli nego džoint koji puši u hodu. I onda pomišlja: ako ga pušiš sam, ne može se zvati džoint. Potom: naročito ako je zavijen od industrijske biljke ne može se tako zvati. Antiteza: iako ne radi, ova industrijska naprava ima dva kvaliteta — mirisom podseća na pravu stvar i sasvim sigurno će ubrzati i pojačati dejstvo alkohola. Sever Oktobrov staje u lokvu i ponovo počinje da se smeje.
— — —
[Kompresija]: S. O. u klubu sreće svog najboljeg prijatelja Emila. S. O. i E. dele preostali ind. džoint. Zatim preteruju s alkoholnim napicima. Kombinacija aktivnih supstanci, iako su neke od njih zastupljene tek u tragovima, čini svoje. S. O. i E. stoje sasvim blizu zvučnika, pažljivo slušaju i slažu se da pop pesme od tri minuta trajanja nekako neobično dugo traju. Pridružuju im se tri devojke. Kažu da se ide kod četvrte na sedeljku. S. O. i E. izjavljuju da ništa zahtevnije od sedeljke ionako ne bi mogli da podnesu. Svo petoro odlaze na sedeljku. Tamo se ne događa ništa naročito. Stvarno se sedi. Povremeno se prilegne. S. O. leži na podu i odsutno se ljubi s jednom od devojaka. E. se ljubi s dve. S. O, pomalo iz zavisti, ali i zbog težnje za ravnopravnom raspodelom bogatstava, poziva onu koja je ostala da sedi pored CD plejera da im se pridruži. Ona nije zainteresovana. Idu The Smiths.
— — —
Sever Oktobrov i Emil sede na ulazu prodavnice tepiha. S obzirom na to kako je krenula, noć se dosta rano istrošila. Ima još dosta do svitanja.
Emil kaže: Stvarno misliš da si napravio sranje?
Sever Oktobrov odgovara: Znam da sam ga napravio.
Emil (pali cigaretu): I šta sad? Hoćeš mu reći?
Sever Oktobrov: Neću. Neće ni ona. Mi smo moralni talog, druže.
Emil: Nemoj tako. Samo ste kukavice.
Sever Oktobrov: Kukavice su krem moralnog taloga.
Emil: Dobro, talog ste. Predajem se. Ali razmisli još jednom. (Ustaje i čisti zadnjicu) Vas dvoje imate šansu da šljakate mnogo bolje nego njih dvoje. Ti (upire prstom u Severa Oktobrova) si skroz progutao udicu. On će ionako da je ostavi kroz dva meseca. Ne zaboravi, ovo je mali grad. Ne bi nas bilo da ne umemo jedni drugima da praštamo. (Pruža ruku Severu Oktobrovu)
Sever Oktobrov (uzima Emilovu šaku i pridiže se): Pojma nemam.
Emil (okreće leđa Severu Oktobrovu i kreće prema svojoj zgradi): Kažem ti, razmisli. Vidimo se sutra.
Sever Oktobrov: Sutra.
— — —
Sever Oktobrov polazi niz ulicu i podiže pogled. Nebo je vedro, prvi put nakon nekoliko dana. Izgleda mu kao da se zvezde skupljaju da bi sijale samo za njega. Takve su novembarske noći u malom gradu. Pusti kolovozi, tihi trotoari, zamračeni stanovi i izlozi, uporno smenjivanje svetala na semaforima, čitav svet tu je samo za njega.

Sever Oktobrov ne zna da je ovo poslednji trenutak da je sve u najboljem redu.
Sever Oktobrov ne zna da je upravo poslednji put video Emila.

Do trinaest (2/4)

17/09/2009

Drugu četvrtinu priče Do trinaest posvećujem Mališi, Dexteru, Limagu i Paunu. Molim ih da svoj plen podele s ostalim činiocima istorije pokreta Indie-Go!

—————————————
8.66 (strofa#2 + refren)
—————————————

Novembar je. Drugi mesec kako silazimo sve dublje u beogradske klubove. Stepenište me vodi ka dnu još jedne u dugom nizu rupa koje pamte svaki moj poraz. Stajem na pretposlednji stepenik i, kao da je to okidač, kreću The Smiths. Zastajem i pitam se da li da se okrenem i izađem. Preda mnom, ruke seku težak i vlažan sivkasti gas koji, nestišljiv, popunjava prostor između sloja ljudi i tavanice, ispresecan snopovima svetla. Mašine od kostiju i mišića koje pokreću te ruke mlađe su, u većini slučajeva, od pesme koju slušamo. Tridesetak santimetara ispod mene ljudi se njišu vođeni zvonkim gitarama i prenaglašeno izvijaju crte lica dok slave Morrisseyev celibat. Meni nije do slavlja. Novembar je i punih šest godina kako apstiniram.

Nakon toliko vremena više se i ne sećam kako je sve počelo. Verovatno tako što sam, baš kao i sada, sišao u neki klub. Vreme ionako stoji. Ovaj silazak, ovo oklevanje na pretposlednjem stepeniku isti je taj silazak i isto oklevanje. Na podu stoje markeri prema kojima se indie klinci raspoređuju po prostoru kluba. Svako zna svoje mesto. Da se ne bi narušila krhka ravnoteža ponoćnog časa, silazim i, kao i uvek, naručujem dve votke. Ivan, barmen, to zna i već postavlja čaše tako da budu jednako udaljene od pepeljare. Bez simetrije koju ugrađujem u sistem ovo mesto bi se raspalo. Našli bi nas zatrpane ostacima urušene zgrade, ali sa zadovoljnim osmesima zaustavljenim na smrskanim licima. Umreti uz pesmu Smithsa… Divan je to način da se ode.

— Šta je, Severni? Nešto si mi mračan. Mislim, više nego inače.
— Ivane… Kao prvo, ne seri. Kao drugo, poštuj dogovorenu etikeciju i protokol.
— Ajde, popij to tvoje švedsko sranje, pa lepo sve priznaj.

Uzimam prvo levu čašu i ispijam bezbojnu tečnost. Roj iglica zabada mi se u nepce i odatle počinje da struji niz ždrelo i, neobjašnjivo, istovremeno prodire u udove i strmoglavljuje mi se niz kičmu. Dok titraji kod repnih pršljenova još nisu uminuli, ispijam i drugu. Potom uzimam cigaretu i palim je.

— Dakle? Ti. Mračan. Zašto?
— Takav je datum.
— Dvadeset osmi novembar? What the fuck?
— Znaš ovu pesmu što se upravo završava?
— Ne, ej, ne znam. Kakvo pitanje!
— Dobro, dobro… Siguran sam da znaš s kog je albuma.
The Queen Is Dead, iz osamdes’ šeste. Idem na sve ili ništa.
— Dobro, sam si tražio.

Votka me konačno udara i već sam malo bolje. Dovoljno da izmenim glas kako bih zvučao kao karikirani voditelj nekog kviza.

— Ivane, odabrao si da ideš na sve ili ništa. Sledeće pitanje za tebe je: znaš li koja je po redu na pomenutom albumu pesma o kojoj govorimo?
— Mmmmm… Pitanje je više teško nego lako… Mislim da je… poslednja.
— Greška! Greška, Ivane!
— Neee! Čekaj, zajeb’o sam se! Potpuno sam zaboravio „Some Girls…“! Aaaaa!
— Čekamo da žiri usaglasi stav. Ide muzika za podizanje napetosti. Publika ne diše… I da! Predsednik stručnog žirija klima glavom. Dozvoliće ti da igraš dalje. Kaže: „Pretposlednja, poslednja, koga je briga?“
— To!
— A kad smo već kod poslednjih stvari: poslednje pitanje za tebe, Ivane… Da li si spreman?
— Je l’ to pitanje?
— To jeste pitanje, ali ne ono čiji tačan odgovor može da ti donese veliku nagradu i večnu slavu.
— Spreman sam. Pucaj!
— Evo ga… Ivane, kako se zove i ko je čovek koji se pre šest godina nagutao tableta, pustio The Queen Is Dead i izdahnuo dok je išla pesma o kojoj govorimo, ostvarivši tim putem svoj plan da umre pre isteka tog naširoko slavljenog albuma?

Nešto se slomilo na njegovom licu kada je shvatio da mi se suze slivaju niz obraze dok i dalje govorim tim idiotskim glasom televizijskog voditelja, kao da mi nije ništa.

— Severni, jesi li okej?
— Nisam okej, druže. Ali, to znaš već neko vreme. A malo sam manje okej kad didžej i kalendar rade u dosluhu.

Ivan je klimnuo glavom i posegnuo za bocom votke. Dok mi je nalivao još dve, udahnuo sam tako da su mi se pluća do prelivanja napunila smrtonosnom smešom koja je ispunjavala klub i zadržao dah.

Eto kako je sve ovo počelo. Potraga za zaboravom po anonimnoj gužvi i mračnim uglovima gradskih rupa. Izbegavanje ljudi. Izbegavanje dodira. Izbegavanje. Silasci u klubove i oklevanje na pretposlednjem stepeniku. Oklevanje da se pusti poslednja pesma na albumu.

Some Girls Are Bigger than Others. Dosta je bilo.

Polako sam izdahnuo.

Do trinaest (prvi od četiri dela)

15/09/2009

Na poziv urednice časopisa Kvart da spremim prilog za trinaesti broj odgovorio sam, blago rečeno, mimo svoje struke i tag clouda koji taj magazin bliže određuje. Umesto grafičkog, vizuelnog, dizajnerskog, arhitektonskog ili pak lajfstajlerskog doprinosa, naš simbiotički odnos u ovom slučaju kao proizvod ima — priču. Ona se sastoji iz četiri dela i iz isto toliko fragmenata ću je objaviti i na ovom mestu. Njeno ime je


Do trineast

—————————————
4.33 (strofa#1 + refren)
—————————————

Kao da ne živim ovde već petnaest godina, prelazim zapuštenu prugu na sasvim pogrešnom mestu. Ona ćutke hoda za mnom, rešena da se nakratko prepusti odlukama mog koraka. Više ne mogu da zadržim samouveren izraz lica. Sunce lagano klizi u prorez između industrijskih hala i daje znak psima čuvarima da se propnu na žičane ograde i pokažu nam zube.

— Nadam se da možemo ovuda — trudim se da nadjačam režanje.
— Reci mi da nikad nisi prošao ovim putem.
— Raskrinkan sam. Mislio sam da ima neki prolaz do obale. Možemo da se raspitamo kod ovih ljubaznih, premda krvoločnih, rotvajlera.
— Bez brige. I ako nas rastrgnu, bar sam za ovaj betonski safari odabrala najbolju haljinu koju imam.
— Nije loša. Taman za rubriku „U čemu su umrli (dugotrajnom i bolnom smrću)“. Šteta što nam nije ostalo dovoljno vremena da tu zamisao ponudimo nekom lajfstajl magazinu.
— Osuđeni smo na tabloide, dragi. Gde su prolivene telesne tečnosti, eto ti njih. Čekaj da se malo dotegnem. Mislim, ako dođe do najgoreg…

I stvarno, zastaje i popravlja pojas na haljini. Nosi neku prevaru od grudnjaka, tako da sve izgleda dva broja veće. Ima i traku u kosi. Mašna joj stoji u brižljivo proračunatom kontrapunktu s naočarima. Spušta pogled ka cipelama. U tom trenutku, kao da je načas ispustila iz ruku kartonsko obličje identiteta iza kojeg se krije otkako je znam, neki meni nepoznati uglovi i prevoji iskrsavaju na njoj. U žutom filtru niskog sunca izgleda stvarnije nego ikada do tada. Nadam se da će ostati u tom položaju. Nadam se da će konačno prestati, da će popustiti stisak kojim svakog sekunda u svakom satu svakoga dana sebi lomi grkljan. I da će ostati u tom položaju.

Ipak podiže glavu. Osmeh joj se izvija nekako asimetrično, i od nje više nema ni traga.

— Gospodine Oktobrov, idemo. Ovo mesto nije nimalo šik.
— Jasno. Dugotrajna i bolna smrt… Samo vi povedite, mila, pratim vas u stopu.

Obrće se na prstima i zakoračuje. Još nekoliko trenutaka stojim i posmatram njen besprekorno elegantan hod.