Do trinaest (prvi od četiri dela)

Na poziv urednice časopisa Kvart da spremim prilog za trinaesti broj odgovorio sam, blago rečeno, mimo svoje struke i tag clouda koji taj magazin bliže određuje. Umesto grafičkog, vizuelnog, dizajnerskog, arhitektonskog ili pak lajfstajlerskog doprinosa, naš simbiotički odnos u ovom slučaju kao proizvod ima — priču. Ona se sastoji iz četiri dela i iz isto toliko fragmenata ću je objaviti i na ovom mestu. Njeno ime je


Do trineast

—————————————
4.33 (strofa#1 + refren)
—————————————

Kao da ne živim ovde već petnaest godina, prelazim zapuštenu prugu na sasvim pogrešnom mestu. Ona ćutke hoda za mnom, rešena da se nakratko prepusti odlukama mog koraka. Više ne mogu da zadržim samouveren izraz lica. Sunce lagano klizi u prorez između industrijskih hala i daje znak psima čuvarima da se propnu na žičane ograde i pokažu nam zube.

— Nadam se da možemo ovuda — trudim se da nadjačam režanje.
— Reci mi da nikad nisi prošao ovim putem.
— Raskrinkan sam. Mislio sam da ima neki prolaz do obale. Možemo da se raspitamo kod ovih ljubaznih, premda krvoločnih, rotvajlera.
— Bez brige. I ako nas rastrgnu, bar sam za ovaj betonski safari odabrala najbolju haljinu koju imam.
— Nije loša. Taman za rubriku „U čemu su umrli (dugotrajnom i bolnom smrću)“. Šteta što nam nije ostalo dovoljno vremena da tu zamisao ponudimo nekom lajfstajl magazinu.
— Osuđeni smo na tabloide, dragi. Gde su prolivene telesne tečnosti, eto ti njih. Čekaj da se malo dotegnem. Mislim, ako dođe do najgoreg…

I stvarno, zastaje i popravlja pojas na haljini. Nosi neku prevaru od grudnjaka, tako da sve izgleda dva broja veće. Ima i traku u kosi. Mašna joj stoji u brižljivo proračunatom kontrapunktu s naočarima. Spušta pogled ka cipelama. U tom trenutku, kao da je načas ispustila iz ruku kartonsko obličje identiteta iza kojeg se krije otkako je znam, neki meni nepoznati uglovi i prevoji iskrsavaju na njoj. U žutom filtru niskog sunca izgleda stvarnije nego ikada do tada. Nadam se da će ostati u tom položaju. Nadam se da će konačno prestati, da će popustiti stisak kojim svakog sekunda u svakom satu svakoga dana sebi lomi grkljan. I da će ostati u tom položaju.

Ipak podiže glavu. Osmeh joj se izvija nekako asimetrično, i od nje više nema ni traga.

— Gospodine Oktobrov, idemo. Ovo mesto nije nimalo šik.
— Jasno. Dugotrajna i bolna smrt… Samo vi povedite, mila, pratim vas u stopu.

Obrće se na prstima i zakoračuje. Još nekoliko trenutaka stojim i posmatram njen besprekorno elegantan hod.

Advertisements

Oznake: , ,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s


%d bloggers like this: