Do trinaest (2/4)

Drugu četvrtinu priče Do trinaest posvećujem Mališi, Dexteru, Limagu i Paunu. Molim ih da svoj plen podele s ostalim činiocima istorije pokreta Indie-Go!

—————————————
8.66 (strofa#2 + refren)
—————————————

Novembar je. Drugi mesec kako silazimo sve dublje u beogradske klubove. Stepenište me vodi ka dnu još jedne u dugom nizu rupa koje pamte svaki moj poraz. Stajem na pretposlednji stepenik i, kao da je to okidač, kreću The Smiths. Zastajem i pitam se da li da se okrenem i izađem. Preda mnom, ruke seku težak i vlažan sivkasti gas koji, nestišljiv, popunjava prostor između sloja ljudi i tavanice, ispresecan snopovima svetla. Mašine od kostiju i mišića koje pokreću te ruke mlađe su, u većini slučajeva, od pesme koju slušamo. Tridesetak santimetara ispod mene ljudi se njišu vođeni zvonkim gitarama i prenaglašeno izvijaju crte lica dok slave Morrisseyev celibat. Meni nije do slavlja. Novembar je i punih šest godina kako apstiniram.

Nakon toliko vremena više se i ne sećam kako je sve počelo. Verovatno tako što sam, baš kao i sada, sišao u neki klub. Vreme ionako stoji. Ovaj silazak, ovo oklevanje na pretposlednjem stepeniku isti je taj silazak i isto oklevanje. Na podu stoje markeri prema kojima se indie klinci raspoređuju po prostoru kluba. Svako zna svoje mesto. Da se ne bi narušila krhka ravnoteža ponoćnog časa, silazim i, kao i uvek, naručujem dve votke. Ivan, barmen, to zna i već postavlja čaše tako da budu jednako udaljene od pepeljare. Bez simetrije koju ugrađujem u sistem ovo mesto bi se raspalo. Našli bi nas zatrpane ostacima urušene zgrade, ali sa zadovoljnim osmesima zaustavljenim na smrskanim licima. Umreti uz pesmu Smithsa… Divan je to način da se ode.

— Šta je, Severni? Nešto si mi mračan. Mislim, više nego inače.
— Ivane… Kao prvo, ne seri. Kao drugo, poštuj dogovorenu etikeciju i protokol.
— Ajde, popij to tvoje švedsko sranje, pa lepo sve priznaj.

Uzimam prvo levu čašu i ispijam bezbojnu tečnost. Roj iglica zabada mi se u nepce i odatle počinje da struji niz ždrelo i, neobjašnjivo, istovremeno prodire u udove i strmoglavljuje mi se niz kičmu. Dok titraji kod repnih pršljenova još nisu uminuli, ispijam i drugu. Potom uzimam cigaretu i palim je.

— Dakle? Ti. Mračan. Zašto?
— Takav je datum.
— Dvadeset osmi novembar? What the fuck?
— Znaš ovu pesmu što se upravo završava?
— Ne, ej, ne znam. Kakvo pitanje!
— Dobro, dobro… Siguran sam da znaš s kog je albuma.
The Queen Is Dead, iz osamdes’ šeste. Idem na sve ili ništa.
— Dobro, sam si tražio.

Votka me konačno udara i već sam malo bolje. Dovoljno da izmenim glas kako bih zvučao kao karikirani voditelj nekog kviza.

— Ivane, odabrao si da ideš na sve ili ništa. Sledeće pitanje za tebe je: znaš li koja je po redu na pomenutom albumu pesma o kojoj govorimo?
— Mmmmm… Pitanje je više teško nego lako… Mislim da je… poslednja.
— Greška! Greška, Ivane!
— Neee! Čekaj, zajeb’o sam se! Potpuno sam zaboravio „Some Girls…“! Aaaaa!
— Čekamo da žiri usaglasi stav. Ide muzika za podizanje napetosti. Publika ne diše… I da! Predsednik stručnog žirija klima glavom. Dozvoliće ti da igraš dalje. Kaže: „Pretposlednja, poslednja, koga je briga?“
— To!
— A kad smo već kod poslednjih stvari: poslednje pitanje za tebe, Ivane… Da li si spreman?
— Je l’ to pitanje?
— To jeste pitanje, ali ne ono čiji tačan odgovor može da ti donese veliku nagradu i večnu slavu.
— Spreman sam. Pucaj!
— Evo ga… Ivane, kako se zove i ko je čovek koji se pre šest godina nagutao tableta, pustio The Queen Is Dead i izdahnuo dok je išla pesma o kojoj govorimo, ostvarivši tim putem svoj plan da umre pre isteka tog naširoko slavljenog albuma?

Nešto se slomilo na njegovom licu kada je shvatio da mi se suze slivaju niz obraze dok i dalje govorim tim idiotskim glasom televizijskog voditelja, kao da mi nije ništa.

— Severni, jesi li okej?
— Nisam okej, druže. Ali, to znaš već neko vreme. A malo sam manje okej kad didžej i kalendar rade u dosluhu.

Ivan je klimnuo glavom i posegnuo za bocom votke. Dok mi je nalivao još dve, udahnuo sam tako da su mi se pluća do prelivanja napunila smrtonosnom smešom koja je ispunjavala klub i zadržao dah.

Eto kako je sve ovo počelo. Potraga za zaboravom po anonimnoj gužvi i mračnim uglovima gradskih rupa. Izbegavanje ljudi. Izbegavanje dodira. Izbegavanje. Silasci u klubove i oklevanje na pretposlednjem stepeniku. Oklevanje da se pusti poslednja pesma na albumu.

Some Girls Are Bigger than Others. Dosta je bilo.

Polako sam izdahnuo.

Advertisements

Oznake: , ,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s


%d bloggers like this: