Archive for oktobar 2009

Tragovi mlaznjaka: granice kadra

31/10/2009

tragovimlaznjaka

Advertisements

Tragovi mlaznjaka

30/10/2009

Vidim: dva muškarca u trodelnim odelima. Zapravo, skinuli su sakoe, ali u prslucima i dalje izgledaju elegantno. Iza njih je sivi „ford eskort“ iz ’69. Zapravo, nije siv. Jasno se sećam njegove crvene boje, ali već trideset godina mogu da ga dodirnem samo na crno-beloj fotografiji. Kad se setim traga koji su naši dečački prsti ostavljali u tankoj naslazi prašine i sitnog peska sa severa na njegovi haubi, sivo sasvim odgovara. Siv i zrnast je moj doživljaj dok gledam likove svog dede i strica kako ozbiljni stoje ispred automobila finih linija. Ima nečega što se nazire u njihovim pogledima uperenim u istu tačku negde nisko na nebu, izvan kadra fotografije, nečega što otkriva nevidljivi procep između njih, nečega što može učiniti da, gledajući ih, pomislite da su savršeni stranci. Zamislite dva slučajna prolaznika koji su zastali jedan kraj drugoga baš kada se na nebu iznad njih rascvetala polarna svetlost. O takvoj hladnoći govorim. Aurora koja je oca i sina dovela na to mesto, ispred tog vozila, zida od gole opeke i krošanja dudova, verovatno je bio neki od dečijih rođendana. Sudeći prema tonalitetu sivih i zamoru koji se nazire na drveću prikazanom u drugom planu, dok ovo pokušava da ne ispusti svoje lišće na tlo, oktobar je — rođendan mome bratu. Već je popodnevni čas i prsluci su im verovatno napeti od obilnog porodičnog obeda. Oči su im ispražnjene i staklaste nakon kratkotrajnog okupljanja, tokom kojeg svi veruju da se novopronađena bliskost može održati i između vrtložnih tačaka već uspostavljene mehanike prema kojoj se susreti smenjuju: april, jul i oktobar.

Vidim: dva muškarca na fotografiji čija je emulzija granica između sveta živih i mrtvih. Pospani pogledi ova dva čoveka, čije smrti deli dvadeset godina, probijaju strelicama tu opnu i zabadaju se u nedogled negde u sivoplavom polju koje, samo na trenutak, ti svetovi dele. Kada se okrenem, vidim da za njihovim pogledima na nebu ostaju beličasti tragovi poput onih koje ostavljaju mlaznjaci. Kako počinje da se smrkava i stari automobil sprema za putovanje a rođaci za rastanak, ti se tragovi raspršuju, bele grudve od kojih su načinjeni razilaze se i utapaju u čisto, duboko sivilo.

– – –
Posvećeno Vojinu Dolinki (1937-2009)