Polje sila

Svaka sličnost sa stvarnim ličnostima, događajima, mislima i naglas izgovorenim rečima, raširenim nozdrvama i zenicama, ubrzanim pulsevima i disanjem, naelektrisanim kičmenim stubovima i jagodicama prstiju — nedostižna je. stoga neću ni pokušati da je postignem.
– – –

Arhitektura, koja je stvar plastične emocije, mora, u svome delokrugu takođe početi od početka i upotrebiti elemente kadre da uzbude naša čula, da ispune naše vizuelne želje, i da ih izloži na takav način da nas njihovo viđenje našim očima uzbudi, dirne svojom tananošću ili surovošću, bukom ili smirenošću, ravnodušnošću ili zainteresovanošću; ti elementi su plastični elementi, forme koje naše oči jasno vide, koje naš duh odmerava. Te prvobitne ili prefinjene forme, gipke ili surove, deluju fiziološki na naša čula (lopta, kocka, valjak, horizontala, vertikala, povijena linija itd.) i potresaju ih. Pošto smo dirnuti, mi smo u stanju da primimo i nešto više od naših grubih osećaja; tako će se roditi izvesni odnosi koji deluju na našu svest i dovode nas u stanje uživanja (slaganje sa zakonima svemira koji upravljaju nama i kojima su podređeni svi naši postupci) pri čemu se čovek u potpunosti predaje svojim naklonostima, za sećanje, za ispitivanje, za rasuđivanje, za stvaranje.
[…]
Biće nam najzad prijatno da govorimo o arhitekturi posle tolikih silosa, fabrika, mašina i oblakodera. ARHITEKTURA je stvar umetnosti, fenomen emocije, izvan pitanja građenja. Građenju je cilj da građevina izdrži, arhitektura treba da uzbudi. Arhitektura uzbuđuje kad njeno delo odzvanja u nama na dijapazonu svemira čijim smo zakonima podvrgnuti, koje priznajemo i kojima se divimo.

Le Korbizije, Ka pravoj arhitekturi, Građevinska knjiga, Beograd, 2006, str. 7–9.

– – –

Uspinjem se ispred nje jer bi mi bilo glupo da je obrnuto. Ona zna s koje strane najviše volim da je gledam — njen vitki struk i zanosne bokove, njeno lice pod tupim uglom. Ne moram to da ističem u svakoj situaciji. Ionako je mračno kao u oknu napuštenog rudnika. Uzalud bih pokušavao da je sagledam u retkim i slabašnim snopovima električnog svetla koje se probija kroz armirano staklo prozora. Dok kružimo naviše betonskim stepeništem neobrađenih gazišta, ona me čvrsto drži za zglavak šake. Napredujemo polako, dišemo teško, a koraci nam poizvode zvuk bliži zujanju no zvonjavi.

— Severe, — zausti da kaže nešto, ali već na zvuk prvog sloga moga imena iznad nas se prolomi prasak. Njen krik me odbaci u stranu, stopalo mi ne pronađe oslonac, a rame zabije u sirovi betonski zid. Iz tmine iznad nas poče da se razaznaje lepet krila i preplašeno gugutanje.
— Jebeni golubovi!
— Znam. I meni je ovo prvi put da me prebije par ptica. — Istežem ruku i usta, a oči grčim u navali bola. — Ne bismo mogli ni poštenu supu od njih da napravimo, koliko su bedni. Umr’o sam od straha.
— Mene ovde više plaše nežive stvari. Sva ova mašinerija koja čeka početak prve smene… Uh… Ima nečeg jezivog u tim cevčugama. Idem ja napred.

Povlači me unatrag i koristi me kao rašlje praćke. Odapinje se pokraj mene, uspinjući se za po dva visoka stepenika. To volim kod nje. Samo na trenutak je ranjiva. Već u narednom grabi u susret dubokom mraku, nepredvidivom ptičjem neprijatelju i ograničenjima sopstvene kondicije.

— Moja komanda izvršna: ubrzanim korakom napred, druže Se-ve-re! — ime mi je isprekidano njenim ubrzanim dahtanjem.
— Pratim vas, drugarice vodnice. Za vas i u vatru i u vodu! — ubrzavam i ja.

Stegnuti mišići butina i listova iznose nas na poslednji, osmi sprat. Zastajemo na trenutak, u pokušaju da rekonstruišemo uputstvo koje smo dobili od noćnog čuvara. Oprezno zakoračujem ulevo i očekujem da oči, već priviknute na mrak, prepoznaju izlaz. Iva polazi za mnom. Pod stopalima nam se razmiču čestice za koje ne znamo jesu li prašina ili brašno. Stupamo ka izvoru lakog strujanja vazduha. Hvatam kvaku teških metalnih vrata i, uz otpor materijala koji retko radi, otvaram nam put iz betonskog serkofaga silosa. Izlazimo na terasu.
– – –

Iako je već maj, noć je izrazito hladna. Danima nas protresa odjek neke nesmirene jeseni, uporna kiša koju nam, poput grubo tkane sive zavese, vetar zabacuje u lice. Izgleda da je tome, ipak, došao kraj. Vazduh jedva da se kreće po pozadini očišćenoj od oblaka. Kako bi nas podsetila da još nismo sasvim zašli na bezbedno tlo proleća, hladnoća prepoznaje mesta na našim telima mokra od znoja i privija se uz njih. U dubini pod nama klizi nabrekli Dunav. Zaustavljam disanje i kao da mogu da ga čujem. Udaljeni, smirujući huk vuče me ka ogradi.

Iva zastaje u središtu terase, gde se izdiže neka čvrsta senka neuhvatljivog oblika. Ona spušta ruku na nepoznati predmet i povlači njome po tamnom obličju. Potom vadi kutiju cigareta iz džepa, pa iz kutije cigaretu, koju uzima između prsta i drugog prsta i primiče usnama. Upaljač u njenoj ruci za mene je tek nagli bljesak, pa još jedan, koji nastavlja da osvetljava njeno lice, od nosa naniže. Taj prekratki morzeov signal gasne u noći, a za njim ostaje da se žari vrh Ivine cigarete. Pa ipak, ona još jednom proizvodi plamen i prinosi ga predmetu pred sobom.

— Severe, nećeš verovati!
— U šta?
— Dođi da upoznaš svog imenjaka.

Prilazim joj i saginjem se do mesta koje osvetljava upaljačem. Tamo je metalna pločica koja nosi znak u vidu elektromotora. I stvarno, pored njega stoji moje ime.

— Severe, ovo je… Sever.
— Drago mi je.
— I njemu je. Osećam to pod dlanom.

I ja spuštam šaku na čelično kućište elektromotora. U njemu je koncentrisana sva hladnoća ove noći.

— Draga, moram da ti kažem… Nas dvojica nismo tek puki imenjaci.
— Zar je moguće da se već poznajete?
— Znaš li odakle je moj tata?
— Rekao si da je iz Slavonije.
— Dobro, tamo je rođen. Ali gde je odrastao?
— U Subotici?
— Tako je. Vidiš, kad je završio fakultet, vratio se u Suboticu i zaposlio se u fabrici…
— Sever!
— Da.
— Ne! Čekaj… Nemoj mi reći da si ime dobio po fabrici?!
— Obnova, izgradnja, elektrifikacija i industrijalizacija… Zaklopite usta, šokirana mlada damo. Znam da vam je strano ushićenje s kojim je radni narod diljem naše nekadašnje domovine doprinosio neprekidnom razvitku socijalističke stvarnosti.
— U, je!
— Strana vam je, vidim, i leksika, a ne možete se podičiti ni elokvencijom.
— Mrcino! Čekaj, stvarno? Pitao si ga i on ti je bez blama priznao da te je nazvao po svom prvom radnom mestu? Uh. Dobro je da ti ćale nije, ne znam, mesar.
— Ili ginekolog.
— Užas.
— Ne brini. Nije to bila njegova ideja. Zapravo, ime je odabrala moja majka.
— Da se dodvori ocu?
— Da bi u svakom trenutku svog života umela da se orijentiše. Kada znaš gde je Sever, ostalo je lako. Stvar dedukcije.
— Raznežiću se.
— To i jeste bila ideja.

Na to podiže pogled ka meni i primiče se. Prinosi cigaretu usnama i povlači dugi, dugi dim. Zažarena tačka među nama narasta i osvetljava nas dovoljno da već u narednom trenutku, kada se tmina vrati na mesta odakle je bila isterana, naše oči pamte crte naspramnog lica. Dim iz spaljenog duvana uvlači mi se u nozdrve i zapliće u trepavice, pomešan s njenim mirisom. Moje telo namah reaguje i pitam se koji od ta dva sastojka je presudio. Podižem ruku i oduzimam Ivi cigaretu. Slabo je vidim, ali sam siguran da se namrštila. Okrećem glavu blago ustranu i uzimam filter u usta. Četiri godine nisam imao to iskustvo.

— Dobrodošao kući, Severe, — kažem i udišem sve što mi kroz isprepletene vlati duvana navaljuje preko jezika.
— Ne smeš da pušiš! Toliko dugo si izdržao i…
— Evo, neću više. — Povlačim još jednom i, dok zadržavam dim u plućima, odbacujem opušak preko betonske ograde i trideset metara dubokog mraka, na ivicu moćne reke. — Dobro… Dosta odlaganja. Znaš zašto smo tu.
————————
(kraj prvog dela)
– – –
prvi deo priče „polje sila“ deo je rada le corbusier. not dead., izvednog na mikseru 2010. to je, ipak, ne čini manje samostalnom.

Advertisements

Jedno reagovanje to “Polje sila”

  1. le corbusier. not dead. « ad+d.andrej.dolinka Says:

    […] bojom na sirovom betonu) i digitalno štampanog lifleta koji sadrži prvi deo priče pod nazivom „polje sila“. liflet je izveden u tiražu od 300 primeraka i bio je postavljen na demontirani ventilacioni kanal […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s


%d bloggers like this: