Posts Tagged ‘kvart’

Do trinaest (4/4)

18/09/2009

———————
13.00 (koda)
———————

Trinaesta pesma koju je sastav The Smiths snimio zove se „These Things Take Time“. Bila je namenjena za prvi album grupe. Prvobitno je snimljena u saradnji s producentom Troyem Tateom. The Smiths nisu bili zadovoljni Tateovim proizvodom i nanovo su snimili čitav album. Na njemu se „These Things Take Time“, ipak, nije našla.

Trinaesta pesma grupe The Smiths objavljena je kao b-strana singla What Difference Does It Make? u januaru 1984, isključivo na formatu od 12 inča. Taj snimak načinjen je u oktobru 1983 (dakle, pre 2 x 13 godina) u mančesterskom studiju Pluto. Producirao ga je John Porter.

Vidi: Simon Godard, The Smiths Songs That Saved Your Life, Reynolds & Hearn Ltd, Richmond, Surrey, 2006, str. 76.
— — —
These Things Take Time

My eyes have seen the glory of the sacred wunderkind
You took me behind a dis-used railway line
And said „I know a place where we can go
Where we are not known“
And you gave me something that I won’t forget too soon
But I can’t believe you’d ever care
And this is why you will never care
These things take time
I know that I’m
The most inept
That ever stepped

I’m spellbound, but a woman divides
And the hills are alive with celibate cries
But you know where you came from, you know where
You’re going and you know where you belong
You said I was ill, and you were not wrong
But I can’t believe you’d ever care
And this is why you will never care
These things take time
I know that I’m
The most inept
That ever stepped

Oh, the alcoholic afternoons
When we sat in your room
They meant more to me
Than any, than any living thing on earth
They had more worth
Than any living thing on earth
On earth, on earth, oh …

Vivid and in your prime
You will leave me behind
You will leave me behind

Do trinaest (3/4)

18/09/2009

Neću vas više zamarati — preostala dva dela priče stižu jedan za drugim, bez pauze.

———————————————
12.99 (srednji deo/middle 8)
———————————————

Sever Oktobrov dobro zna kako je kad se novembar spusti na mali grad. Nakon dva produžetka apsolventskog staža mogao bi za sebe reći da je apsolvirao tu oblast. Baš to mu prolazi kroz glavu dok gazi neravnim trotoarom neosvetljene ulice i počinje da se kikoće. Sigurno je tome više razlog stilska doskočica u njegovoj prethodnoj misli nego džoint koji puši u hodu. I onda pomišlja: ako ga pušiš sam, ne može se zvati džoint. Potom: naročito ako je zavijen od industrijske biljke ne može se tako zvati. Antiteza: iako ne radi, ova industrijska naprava ima dva kvaliteta — mirisom podseća na pravu stvar i sasvim sigurno će ubrzati i pojačati dejstvo alkohola. Sever Oktobrov staje u lokvu i ponovo počinje da se smeje.
— — —
[Kompresija]: S. O. u klubu sreće svog najboljeg prijatelja Emila. S. O. i E. dele preostali ind. džoint. Zatim preteruju s alkoholnim napicima. Kombinacija aktivnih supstanci, iako su neke od njih zastupljene tek u tragovima, čini svoje. S. O. i E. stoje sasvim blizu zvučnika, pažljivo slušaju i slažu se da pop pesme od tri minuta trajanja nekako neobično dugo traju. Pridružuju im se tri devojke. Kažu da se ide kod četvrte na sedeljku. S. O. i E. izjavljuju da ništa zahtevnije od sedeljke ionako ne bi mogli da podnesu. Svo petoro odlaze na sedeljku. Tamo se ne događa ništa naročito. Stvarno se sedi. Povremeno se prilegne. S. O. leži na podu i odsutno se ljubi s jednom od devojaka. E. se ljubi s dve. S. O, pomalo iz zavisti, ali i zbog težnje za ravnopravnom raspodelom bogatstava, poziva onu koja je ostala da sedi pored CD plejera da im se pridruži. Ona nije zainteresovana. Idu The Smiths.
— — —
Sever Oktobrov i Emil sede na ulazu prodavnice tepiha. S obzirom na to kako je krenula, noć se dosta rano istrošila. Ima još dosta do svitanja.
Emil kaže: Stvarno misliš da si napravio sranje?
Sever Oktobrov odgovara: Znam da sam ga napravio.
Emil (pali cigaretu): I šta sad? Hoćeš mu reći?
Sever Oktobrov: Neću. Neće ni ona. Mi smo moralni talog, druže.
Emil: Nemoj tako. Samo ste kukavice.
Sever Oktobrov: Kukavice su krem moralnog taloga.
Emil: Dobro, talog ste. Predajem se. Ali razmisli još jednom. (Ustaje i čisti zadnjicu) Vas dvoje imate šansu da šljakate mnogo bolje nego njih dvoje. Ti (upire prstom u Severa Oktobrova) si skroz progutao udicu. On će ionako da je ostavi kroz dva meseca. Ne zaboravi, ovo je mali grad. Ne bi nas bilo da ne umemo jedni drugima da praštamo. (Pruža ruku Severu Oktobrovu)
Sever Oktobrov (uzima Emilovu šaku i pridiže se): Pojma nemam.
Emil (okreće leđa Severu Oktobrovu i kreće prema svojoj zgradi): Kažem ti, razmisli. Vidimo se sutra.
Sever Oktobrov: Sutra.
— — —
Sever Oktobrov polazi niz ulicu i podiže pogled. Nebo je vedro, prvi put nakon nekoliko dana. Izgleda mu kao da se zvezde skupljaju da bi sijale samo za njega. Takve su novembarske noći u malom gradu. Pusti kolovozi, tihi trotoari, zamračeni stanovi i izlozi, uporno smenjivanje svetala na semaforima, čitav svet tu je samo za njega.

Sever Oktobrov ne zna da je ovo poslednji trenutak da je sve u najboljem redu.
Sever Oktobrov ne zna da je upravo poslednji put video Emila.

Do trinaest (2/4)

17/09/2009

Drugu četvrtinu priče Do trinaest posvećujem Mališi, Dexteru, Limagu i Paunu. Molim ih da svoj plen podele s ostalim činiocima istorije pokreta Indie-Go!

—————————————
8.66 (strofa#2 + refren)
—————————————

Novembar je. Drugi mesec kako silazimo sve dublje u beogradske klubove. Stepenište me vodi ka dnu još jedne u dugom nizu rupa koje pamte svaki moj poraz. Stajem na pretposlednji stepenik i, kao da je to okidač, kreću The Smiths. Zastajem i pitam se da li da se okrenem i izađem. Preda mnom, ruke seku težak i vlažan sivkasti gas koji, nestišljiv, popunjava prostor između sloja ljudi i tavanice, ispresecan snopovima svetla. Mašine od kostiju i mišića koje pokreću te ruke mlađe su, u većini slučajeva, od pesme koju slušamo. Tridesetak santimetara ispod mene ljudi se njišu vođeni zvonkim gitarama i prenaglašeno izvijaju crte lica dok slave Morrisseyev celibat. Meni nije do slavlja. Novembar je i punih šest godina kako apstiniram.

Nakon toliko vremena više se i ne sećam kako je sve počelo. Verovatno tako što sam, baš kao i sada, sišao u neki klub. Vreme ionako stoji. Ovaj silazak, ovo oklevanje na pretposlednjem stepeniku isti je taj silazak i isto oklevanje. Na podu stoje markeri prema kojima se indie klinci raspoređuju po prostoru kluba. Svako zna svoje mesto. Da se ne bi narušila krhka ravnoteža ponoćnog časa, silazim i, kao i uvek, naručujem dve votke. Ivan, barmen, to zna i već postavlja čaše tako da budu jednako udaljene od pepeljare. Bez simetrije koju ugrađujem u sistem ovo mesto bi se raspalo. Našli bi nas zatrpane ostacima urušene zgrade, ali sa zadovoljnim osmesima zaustavljenim na smrskanim licima. Umreti uz pesmu Smithsa… Divan je to način da se ode.

— Šta je, Severni? Nešto si mi mračan. Mislim, više nego inače.
— Ivane… Kao prvo, ne seri. Kao drugo, poštuj dogovorenu etikeciju i protokol.
— Ajde, popij to tvoje švedsko sranje, pa lepo sve priznaj.

Uzimam prvo levu čašu i ispijam bezbojnu tečnost. Roj iglica zabada mi se u nepce i odatle počinje da struji niz ždrelo i, neobjašnjivo, istovremeno prodire u udove i strmoglavljuje mi se niz kičmu. Dok titraji kod repnih pršljenova još nisu uminuli, ispijam i drugu. Potom uzimam cigaretu i palim je.

— Dakle? Ti. Mračan. Zašto?
— Takav je datum.
— Dvadeset osmi novembar? What the fuck?
— Znaš ovu pesmu što se upravo završava?
— Ne, ej, ne znam. Kakvo pitanje!
— Dobro, dobro… Siguran sam da znaš s kog je albuma.
The Queen Is Dead, iz osamdes’ šeste. Idem na sve ili ništa.
— Dobro, sam si tražio.

Votka me konačno udara i već sam malo bolje. Dovoljno da izmenim glas kako bih zvučao kao karikirani voditelj nekog kviza.

— Ivane, odabrao si da ideš na sve ili ništa. Sledeće pitanje za tebe je: znaš li koja je po redu na pomenutom albumu pesma o kojoj govorimo?
— Mmmmm… Pitanje je više teško nego lako… Mislim da je… poslednja.
— Greška! Greška, Ivane!
— Neee! Čekaj, zajeb’o sam se! Potpuno sam zaboravio „Some Girls…“! Aaaaa!
— Čekamo da žiri usaglasi stav. Ide muzika za podizanje napetosti. Publika ne diše… I da! Predsednik stručnog žirija klima glavom. Dozvoliće ti da igraš dalje. Kaže: „Pretposlednja, poslednja, koga je briga?“
— To!
— A kad smo već kod poslednjih stvari: poslednje pitanje za tebe, Ivane… Da li si spreman?
— Je l’ to pitanje?
— To jeste pitanje, ali ne ono čiji tačan odgovor može da ti donese veliku nagradu i večnu slavu.
— Spreman sam. Pucaj!
— Evo ga… Ivane, kako se zove i ko je čovek koji se pre šest godina nagutao tableta, pustio The Queen Is Dead i izdahnuo dok je išla pesma o kojoj govorimo, ostvarivši tim putem svoj plan da umre pre isteka tog naširoko slavljenog albuma?

Nešto se slomilo na njegovom licu kada je shvatio da mi se suze slivaju niz obraze dok i dalje govorim tim idiotskim glasom televizijskog voditelja, kao da mi nije ništa.

— Severni, jesi li okej?
— Nisam okej, druže. Ali, to znaš već neko vreme. A malo sam manje okej kad didžej i kalendar rade u dosluhu.

Ivan je klimnuo glavom i posegnuo za bocom votke. Dok mi je nalivao još dve, udahnuo sam tako da su mi se pluća do prelivanja napunila smrtonosnom smešom koja je ispunjavala klub i zadržao dah.

Eto kako je sve ovo počelo. Potraga za zaboravom po anonimnoj gužvi i mračnim uglovima gradskih rupa. Izbegavanje ljudi. Izbegavanje dodira. Izbegavanje. Silasci u klubove i oklevanje na pretposlednjem stepeniku. Oklevanje da se pusti poslednja pesma na albumu.

Some Girls Are Bigger than Others. Dosta je bilo.

Polako sam izdahnuo.

Do trinaest (prvi od četiri dela)

15/09/2009

Na poziv urednice časopisa Kvart da spremim prilog za trinaesti broj odgovorio sam, blago rečeno, mimo svoje struke i tag clouda koji taj magazin bliže određuje. Umesto grafičkog, vizuelnog, dizajnerskog, arhitektonskog ili pak lajfstajlerskog doprinosa, naš simbiotički odnos u ovom slučaju kao proizvod ima — priču. Ona se sastoji iz četiri dela i iz isto toliko fragmenata ću je objaviti i na ovom mestu. Njeno ime je


Do trineast

—————————————
4.33 (strofa#1 + refren)
—————————————

Kao da ne živim ovde već petnaest godina, prelazim zapuštenu prugu na sasvim pogrešnom mestu. Ona ćutke hoda za mnom, rešena da se nakratko prepusti odlukama mog koraka. Više ne mogu da zadržim samouveren izraz lica. Sunce lagano klizi u prorez između industrijskih hala i daje znak psima čuvarima da se propnu na žičane ograde i pokažu nam zube.

— Nadam se da možemo ovuda — trudim se da nadjačam režanje.
— Reci mi da nikad nisi prošao ovim putem.
— Raskrinkan sam. Mislio sam da ima neki prolaz do obale. Možemo da se raspitamo kod ovih ljubaznih, premda krvoločnih, rotvajlera.
— Bez brige. I ako nas rastrgnu, bar sam za ovaj betonski safari odabrala najbolju haljinu koju imam.
— Nije loša. Taman za rubriku „U čemu su umrli (dugotrajnom i bolnom smrću)“. Šteta što nam nije ostalo dovoljno vremena da tu zamisao ponudimo nekom lajfstajl magazinu.
— Osuđeni smo na tabloide, dragi. Gde su prolivene telesne tečnosti, eto ti njih. Čekaj da se malo dotegnem. Mislim, ako dođe do najgoreg…

I stvarno, zastaje i popravlja pojas na haljini. Nosi neku prevaru od grudnjaka, tako da sve izgleda dva broja veće. Ima i traku u kosi. Mašna joj stoji u brižljivo proračunatom kontrapunktu s naočarima. Spušta pogled ka cipelama. U tom trenutku, kao da je načas ispustila iz ruku kartonsko obličje identiteta iza kojeg se krije otkako je znam, neki meni nepoznati uglovi i prevoji iskrsavaju na njoj. U žutom filtru niskog sunca izgleda stvarnije nego ikada do tada. Nadam se da će ostati u tom položaju. Nadam se da će konačno prestati, da će popustiti stisak kojim svakog sekunda u svakom satu svakoga dana sebi lomi grkljan. I da će ostati u tom položaju.

Ipak podiže glavu. Osmeh joj se izvija nekako asimetrično, i od nje više nema ni traga.

— Gospodine Oktobrov, idemo. Ovo mesto nije nimalo šik.
— Jasno. Dugotrajna i bolna smrt… Samo vi povedite, mila, pratim vas u stopu.

Obrće se na prstima i zakoračuje. Još nekoliko trenutaka stojim i posmatram njen besprekorno elegantan hod.